Pi­še: dr Vu­kić Ilin­čić


Ovo je pri­ča o dvo­ji­ci ofi­ci­ra, iz Cr­ne Go­re, ko­ji su u vri­je­me April­skog ra­ta 1941. go­di­ne, sta­li na bra­nik svo­je otadž­bi­ne, i kao ofi­ci­ri Voj­ske Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je da­li ju­nač­ki ono naj­vred­ni­je, svoj ži­vot. Je­dan je sa sje­ve­ra da­na­šnje Cr­ne Go­re, iz Plje­va­lja, po­ruč­nik Bo­ži­dar Žu­gić, a dru­gi Mi­lo Ra­du­no­vić iz Lje­šan­ske na­hi­je. Oba su po­gi­nu­li ne že­le­ći da po­slu­ša­ju na­red­be da pre­da­ju svo­je je­di­ni­ce ne­pri­ja­te­lju.Oti­šli su svje­sno u smrt da bi svo­jim lič­nim či­nom i žr­tvom po­ka­za­li ka­ko se gi­ne za slo­bo­du i ka­ko se bra­ni ofi­cir­ska čast. Ta­kvih je pri­mje­ra, ma­da vi­še po­je­di­nač­nih, bi­lo još u April­skom ra­tu oda­kle je po­te­kla ču­ve­na re­če­ni­ca, na ko­ju su se i po­sli­je­rat­ni usta­vi osla­nja­li: Ne pri­zna­jem ka­pi­tu­la­ci­ju, jer ta ri­ječ ne po­sto­ji u srp­skom je­zi­ku.
Pred ne­iz­bje­žnim ra­tom po­sli­je de­mon­stra­ci­ja 27. mar­ta 1941. go­di­ne i voj­nog pu­ča, vo­de­ći po­li­tič­ki i voj­ni kru­go­vi su osta­li usa­mlje­ni, stra­hu­ju­ći od na­stu­pa­ju­ćih posledica: Hi­tle­ro­ve od­ma­zde, se­pa­ra­ti­stič­kih ak­ci­ja, ne­za­do­volj­stva na­ci­o­nal­nih bur­žo­a­zi­ja, po­dje­le vla­da­ju­će eli­te na pro­o­so­vin­sku i an­glo­sak­son­sku, re­vi­zi­o­ni­stič­kih za­htje­va Bu­gar­ske i Ma­đar­ske, po­na­ša­nja nje­mač­ke na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne i osta­lih et­nič­kih gru­pa, a na dru­goj stra­ni od re­vol­ta ma­sa sa ko­ji­ma su se su­o­či­li u mar­tov­skim do­ga­đa­ji­ma pri­je i po­sli­je pu­ča i po­sli­je oba­ra­nja na­mje­snič­kog re­ži­ma i vla­de Cvet­ko­vić – Ma­ček.
Hi­tler je, po­sli­je pu­ča i od­ba­ci­va­nja Troj­nog pak­ta, dje­lo­vao kraj­nje od­luč­no, bez okli­je­va­nja, s mr­žnjom i ri­je­še­no­šću da ka­zni vi­nov­ni­ke pu­ča. Vje­ro­vao je, ka­ko je do­bi­jao in­for­ma­ci­je od nje­mač­kih di­plo­ma­ta i oba­vje­šta­ja­ca iz Be­o­gra­da, da puč ima iz­ra­zi­to srp­sko obi­ljež­je, ka­ko kon­sta­tu­je isto­ri­čar Bran­ko Pe­tra­no­vić. Hi­tle­ro­vo ka­žnja­va­nje je bi­lo iz­raz lič­nog bi­je­sa i sr­bo­fo­bi­je na­sli­je­đe­ne iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, kao i že­lje da obez­bi­je­di mir u po­za­di­ni u žur­bi da na­pad­ne So­vjet­ski Sa­vez.
Ju­go­sla­vi­ja je če­ka­la na­pad Nje­ma­ca usa­mlje­na, bez mo­der­nog na­o­ru­ža­nja (avi­ja­ci­je, me­ha­ni­zo­va­nih je­di­ni­ca, te­ške ar­ti­lje­ri­je, voj­ne in­du­stri­je). Pod oruž­jem je bi­lo u tom tre­nut­ku 600.000 ju­go­slo­ven­skih voj­ni­ka. Na­spram njih, fa­ši­stič­ke sna­ge bro­ja­le su 52 di­vi­zi­je (nje­mač­ke, ita­li­jan­ske, ma­đar­ske), 2.170 avi­o­na i 870.000 voj­ni­ka, sa mo­der­nim na­o­ru­ža­njem i dok­tri­nom mu­nje­vi­tog ra­ta (Blic Krig), dok je ju­go­slo­ven­ska voj­ska ima­la za­o­sta­lu dok­tri­nu i ko­mand­nim ka­drom ne­do­ra­slim sa­vre­me­nom ra­tu. Fa­ši­stič­ke dr­ža­ve uzda­le su se i u pe­tu ko­lo­nu u Ju­go­sla­vi­ji.
Po­vi­ja­ju­ći se i pred jed­nim i pred dru­gim blo­kom ve­li­kih si­la, a i zbog unu­tra­šnje po­dje­le, ne­u­tral­na po­li­ti­ka Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ras­pa­la se kao ku­la od ka­ra­ta.
(Na­sta­vi­će se)